Praziluk

Praziluk (lat. Allium porrum L.) je zeljasta, dvogodišnja biljka koja pripada porodici lukova (lat. Alliaceae). U prvoj godini raste do visine od 85 cm.

Latinski: Allium porrum
Engleski: Leek
Porodica: Lukovi (Alliaceae)
Dimenzije: u prvoj godini raste do 85 cm, u drugoj godini do 150 cm

Karakteristike

Koreni lukovice su čupavi, a sama lukovica duguljasta, Listovi su ravni, kopljasti, dugački i široki do 3 cm. Cilindričnog su oblika i omotani jedan oko drugog.

Baza praziluka je bele bolje dok je ostatak listova sivo zelene ili zelene boje. U prvoj godini raste do visine od 85 cm, a u drugoj godini do 150 cm i formiše se pri vrhu razređena stabljika koja sačinjava cvast u obliku štita. Cvast je okrugao, zaštićen membranom, a sadrži pravilne, dvopolne cvetove. Tučak je obrastao, prašnika 6, a trolisni jajnik nosi višestruke semene embrione. Plod sačinjava tobolac koji u tri odeljka ima brojne crne, sitne semenke.

Poreklo

Latinsko ime roda Allium u starih Rimljana je bilo naziv za beli luk (lat. Allium sativum), a potiče od reči halo što u prevodu znači ispuštati miris. Rodu je ime 1753. godine dao Karl Lino u klasifikaciji srodnih vrsta. Imena na stranim jezicima su leek (eng.), poriluk (hrv.), Porree i Lauch (nem.), alho-porro (por.), poireau (fra.), ajoporro (špa.), porro (ita.), i drugi.

Setva

Praziluk se uzgaja pod posebnim uslovima u staklenicima ili toplim klijalištima tokom cele godine. Može se gajiti direktnom sadnjom semena ili iz presadnica. Proizvodnja sadnjom semena je jeftinija, ali je moguća isključivo na veoma kvalitetnom tlu.

Praziluk se seje u baštenske gredice od aprila, a kao sadnica mnogo ranije. Presadnice se sade duboko, sve do zelenih listova da bi se donji zadebljao deo bio što izdašniji i krupniji. Potrebno mu je dobro drenirano zemljište sa puno hranljivih materija. Takođe je dobro nagomilati zemlju do mesta gde se lišće odvaja od stabljike. Izbeljivanje stabljike takođe se može podstaći uzgojem unutar kartonskog cilindra od toaletnog papira.

Seje se u redovima od oko 2,5 cm razmaka, a razmak između redova je od 40 do 60 cm. Premda je ovaj način proizvodnje jeftiniji, traje duže i ne daje preterano kvalitetan doprinos, a za berbu je spreman u kasnu jesen.

Praziluk najbolje raste na dubokim, plodnim i umereno vlažnim peskovito-glinastim tlima, dobro podgojeno stajskim i mineralnim đubrivima. Ne odgovaraju mu suva, siromašna i peskovita tla, kao ni glinasta niti premokra.

Rana setva se obavlja u januaru, a za berbu je spreman već u junu. Letnje sorte seju se u februaru, presađuju u maju, a beru u avgustu. Jesenji praziluk seje se u martu ili aprilu, presađuje u maju ili junu, a može se brati od septembra do novembra.

Uzgoj zimskog praziluka moguć je isključivo na mestima sa malo snega, a njegova setva obavlja se u maju ili junu, presađuje se u julu ili avgustu, a bere se u aprilu.

Seme praziluka sporo niče i za to je potrebno u proseku 2 do 3 nedelje. Za proizvodnju presadnica potrebno je oko 8 nedelja, a presadnice za jesenji i zimski uzgoj proizvode se na otvorenom.

U zavisnosti od vremena uzgoja, praziluk se seje tako da razmak u redovima iznosi od 10 do 20 cm, a razmak između redova je oko 30 cm.

Pre presađivanja, presadnicama treba skratiti koren i vrhove listova. Ukoliko se sadnja vrši na teškom tlu, preporučuje se rad uz sadilicu, koja će presadnice zasaditi na dubinu od 10 do 12 cm i preko njih nagrnuti zemlju.

Dok ne bude spreman za presađivanje, na gredicama se mogu posaditi pretkulture poput graška, kelja, kupusa ili zelene salate.

Gajenje

Ako praziluk dugo ostane u zemlji, možemo da skratimo predugo lišće. Otporan je na zimsku hladnoću i mraz i može da prezimi u gredicama do proleća. Jede se kad postane debeo.

Česta štetočina koja napada praziluk je lukova muva koja je prepoznatljiva po smeđim malim ličinkama ugnežđenim u rupe na dnu praziluka. Iz tog razloga, uz red praziluka se seje i red šargarepe, ili se sade kao deo baštenske gredice ograničen pregradom visokom 50 - 60 cm.

Praziluk je otporan na niske temperature i podnosi rane mrazove. S obzirom na to da nije osetljiv na hladnoću i moguće ga je uzgajati i u planinskim područjima i za rast mu je potrebno dosta svetlosti. Uglavnom se uzgaja u sunčanim ili polusunčanim područjima.

Za vreme sušnih razdoblja potrebno mu je i navodnjavanje, a mesec dana nakon presađivanja treba ga prihraniti tekućim đubrivom od koprive ili gaveza.

Tokom uzgoja potrebno je nagrnuti zemlju oko praziluka u nekoliko navrata kako bi se formirao što duži beli deo. Da bi beli deo biljke bio što više zadebljan, potrebno je skratiti zelene listove.

Praziluk koji je kasno posađen neće biti spreman za berbu do zime, pa ga treba ogrnuti sa još malo zemlje i organskog đubriva i ostaviti ga da prezimi.

Vreme berbe zavisi od perioda sadnje. Iz zemlje se čupa ručno ili vadi mehanizacijom, najčešće krajem oktobra i početkom novembra. Nakon berbe, potrebno ga je očistiti od suvih, polomljenih listova i zemlje. Koren se skraćuje od 3 do 4 cm, a listovi na dužinu od 20 do 25 cm.

Skladištenje

Očišćeni praziluk se vezuje u snopove od oko 20 do 30 komada i tako se dalje plasira na tržište. Može se skadištiti do tri meseca na temperaturi od 0°C do 1°C, uz relativnu vlažnost vazduha od 90% do 95%.

Može se čuvati u hladnim podrumima, ukopan u pesak, u trapovima i na otvorenom. Sorte koje su otporne na hladnoću mogu prezimiti na gredicama, ali se preporučuje da sa obe strane stavite narezane grane crnogorice.

Praziluk se može čuvati i zamrznut, ali ga je pre zamrzavanja potrebno dobro očistiti i oprati, a posebno listove jer se između njih često uvlači zemlja. Nakon toga, potrebno ga je izrezati na komade široke do 2 cm, a potom izblanširati u vrućoj vodi oko dva minuta, ocediti, ohladiti, staviti u kesice i odložiti u zamrzivač. Prilikom upotrebe nije ga potrebno dodatno odmrzavati.

U slučaju da kupujete praziluk, birajte komade čiji će beli deo biti čvrst i bez mrlja. Listovi treba da budu čvrsti, pripijeni uz stabljiku i da budu ujednačene zelene boje.

Upotreba

Od praziluka se jede donji deo biljke i lišće, bilo sirovo, pečeno ili kuvano.

Kuhinja

Praziluk se konzumira pretežno zimi jer se može brati od jeseni do kraja proleća.

Upotrebljava se u celosti, blagog je ukusa, i za razliku od ostalih vrsta luka nema jak miris i ne izaziva peckanje i suzenje očiju. Priprema se uz variva, a moguće ga je koristiti i prilikom pripreme supa, umaka, pita, kao i za aromatizaciju jela.

Prilikom čišćenja seče se po sredini i ne ostavlja se u vodi jer može poprimiti gorak ukus.

Lekovitost

Praziluk sadrži vitamin C, minerale, sumpor i eterična ulja. Pomenuta ulja zaslužna su za specifičan miris, a blagotvorno deluju na krv, jetru, bubrege, probavne i disajne organe.

Najviše minerala i vitamina sadržano je u listovima, stoga ih je preporučljivo konzumirati jednako kao i stabljiku.

Prirodan je lek za kašalj i pomaže kod brojnih oboljenja disajnog trakta - kašlja i iskašljavanja, astme, upale pluća i grlobolje.

Osim toga, pospešuje rad creva i probavnog sistema i poboljšava apetit.

Srodne biljke

Foto: alkemade / Pixabay